Stabilizator (balans-šipka)

Stabilizator, koji se naziva i balans-šipkom ili stabilizatorom valjanja, jeste sastavni deo vešanja čiji je zadatak da ograniči koliko se karoserija vozila nagne pri prolasku kroz krivinu. Ima oblik metalne šipke, obično od opružnog čelika, savijene u široki oblik slova U i postavljene poprečno na vozilo tako da povezuje vešanje na levoj strani osovine sa vešanjem na desnoj. Time što povezuje obe strane, ona deluje kao torziona opruga, odupirući se uvijanju koje proizvodi naginjanje karoserije.

Njen rad zavisi od razlike u kretanju dvaju točkova na osovini. Kada automobil prolazi kroz krivinu, masa se prenosi ka spoljašnjoj strani luka, sabijajući spoljašnje vešanje i puštajući unutrašnje vešanje da se rastegne, čime se karoserija naginje ka spolja. Pošto stabilizator povezuje obe strane, to suprotno kretanje primorava šipku da se uvija po svojoj dužini. Šipka se odupire tom uvijanju i vraća silu u unutrašnji točak koji se diže i spoljašnji koji se spušta, težeći da zadrži karoseriju ravnijom. Što je presudno, kada se oba točka kreću naviše ili naniže zajedno, kao preko neravnine koja pogađa celu osovinu, šipka se jedva uvija i stoga gotovo ništa ne ukrućuje vožnju — što znači da dodaje otpor naginjanju a da pri tome jednostavno ne otvrdne opruge.

Krutost šipke određuju uglavnom njen prečnik i osobine čelika: deblja šipka snažnije se odupire uvijanju i stoga odlučnije smanjuje naginjanje karoserije. To donosi ravnije, sigurnije ponašanje u krivini i zadržava gume pod ujednačenijim uglom prema putu, poboljšavajući prijanjanje i preciznost upravljanja. Ipak, postoji ustupak, jer čvršća šipka i tešnje povezuje dva točka, pa se neravnina pod samo jednim točkom delimično prenosi na drugu stranu, što može pogrubeti vožnju na neravnim podlogama.

Odnos krutosti prednjeg i zadnjeg stabilizatora ujedno je i moćan alat za podešavanje ravnoteže vozila u krivini. Čvršći prednji stabilizator teži da podstakne nedovoljnu upravljivost, kod koje automobil prednjim delom beži ka spolja, dok čvršći zadnji stabilizator podstiče prekomernu upravljivost, kod koje zadnji deo postaje spremniji da se obrne. Inženjeri šasije iskorišćavaju ovaj odnos da usklade bezbedno, predvidivo ponašanje, a entuzijasti često ugrađuju ojačane ili podesive stabilizatore kako bi po želji izmenili ravnotežu.

U široj slici vešanja stabilizator dopunjava, a ne zamenjuje glavne opruge i amortizere: zavojne opruge nose masu vozila i upijaju vertikalne udare, amortizeri upravljaju oscilovanjem, a stabilizator posebno upravlja naginjanjem. Šipka je sa vešanjem spojena malim sponama, a za šasiju je pričvršćena čaurama obloženim gumom, pri čemu se i jedno i drugo troši i čest je izvor lupkanja. Naprednija vozila koriste aktivne sisteme protiv naginjanja koji mogu elektronski ili hidraulično da menjaju, pa čak i da rasprežu krutost šipke, izoštravajući ponašanje u krivini kada je potrebno, a vraćajući udobnost vožnje na pravcu.