Automatski menjač

Automatski menjač jeste menjač koji sam bira i menja stepene prenosa, oslobađajući vozača rukovanja kvačilom ili ručnog menjanja brzina. Vozač biračem bira smer, najčešće Park, Rikverc, Neutral ili Drive, a zatim vozilom upravlja samo gasom i kočnicom; menjač čita brzinu, opterećenje i položaj papučice gasa i odlučuje kada da promeni stepen. Upravo zbog te jednostavnosti, naročito dobrodošle u gustom saobraćaju i na usponima, automatik je preovladao u prodaji na mnogim najvećim svetskim tržištima.

Pojam obuhvata nekoliko prilično različitih mehanizama, a ne jedinstveno rešenje. Klasičan automatik koristi hidrodinamički pretvarač obrtnog momenta, fluidnu spojnicu koja umnožava obrtni moment pri malim brzinama i dozvoljava motoru da radi u praznom hodu dok vozilo stoji, hraneći planetarni set zupčanika čije stepene biraju hidraulično upravljane lamelne spojnice i trake. Menjač sa duplom spojnicom umesto toga koristi dve spojnice i u suštini dva ručna menjača kojima upravlja računar, unapred birajući naredni stepen radi veoma brzih promena. Kontinuirano promenljivi menjač potpuno odbacuje fiksne stepene, koristeći kaiš ili lanac koji se kreće između remenica promenljivog prečnika da bi pružio neprekidan raspon prenosa, dok baterijskom električnom automobilu često treba samo jedan fiksni reduktor jer njegov motor isporučuje obrtni moment u širokom rasponu brzina.

Za vozača svakodnevna korist jeste lakoća i mekoća. Nema kvačila koje treba dozirati pri kretanju na uzbrdici, nema potrebe da se ruka skida sa volana radi promene brzine, niti rizika od gašenja motora, što sve smanjuje opterećenje i čini vožnju u zastojima osetno manje zamornom. Savremeni sklopovi su i istinski brzi: dobar menjač sa duplom spojnicom ili automatik sa pretvaračem i osam ili devet stepeni danas menja brže i mekše nego što to većina vozača može ručnim menjačem, a gusti raspored njihovih brojnih stepeni drži motor u njegovom najefikasnijem ili najodzivnijem opsegu.

Istorija ove tehnologije teče od prvih serijski proizvedenih automatika sa fluidnom spojnicom iz kasnih tridesetih i četrdesetih godina, kroz menjače sa tri i četiri stepena, do današnjih menjača sa osam, devet ili deset prenosa, duplim spojnicama i sofisticiranim upravljačkim softverom. Napredak u premosnim spojnicama, koje pri brzini krstarenja mehanički povezuju motor sa menjačem da bi se uklonilo proklizavanje i neefikasnost fluidne spojnice, zajedno sa prilagodljivim upravljačkim softverom, izbrisao je najveći deo nekadašnje kazne u potrošnji goriva koja je nekada išla na štetu automatika.

Ostaju ustupci koje treba odmeriti. Automatici uglavnom koštaju više od ekvivalentnog ručnog menjača, mogu biti skuplji za popravku, a složeniji tipovi mogu zahtevati posebna ulja i periodično održavanje. Neki vozači takođe žale za neposrednom mehaničkom povezanošću ručnog menjača, a loše usklađen kontinuirano promenljivi sklop može proizvesti takozvani osećaj gumene trake, pri kojem broj obrtaja motora raste ispred brzine vozila tokom ubrzavanja.

Automatski menjač stoji nasuprot ručnom menjaču, koji od vozača zahteva rukovanje kvačilom i ručicom menjača. Kao kategorija obuhvata automatik sa pretvaračem obrtnog momenta, menjač sa duplom spojnicom i kontinuirano promenljivi menjač, od kojih je svaki drugačiji inženjerski odgovor na isti cilj — promenu stepena prenosa bez vozačeve intervencije.