Pogon na sva četiri točka, koji se označava kao 4WD ili 4x4, predstavlja koncept pogonskog sklopa koji snagu motora istovremeno prenosi na sva četiri točka, a ne na jednu osovinu. Postoji kako bi vučna sposobnost bila što veća, jer vozilo koje vuče preko četiri dodirne površine umesto preko dve ima daleko više izgleda da pronađe oslonac na klizavoj, neravnoj ili rastresitoj podlozi. Klasična izvedba sistema, kakva se sreće na ozbiljnim terenskim vozilima, ide znatno dalje od pukog pogona svakog točka i dodaje prenose i blokade namenjene zahtevnom terenu.
Ključni sklop jeste razvodni reduktor, mali menjač smešten iza glavnog menjača koji preko zasebnih kardanskih vratila deli pogon između prednje i zadnje osovine. U klasičnoj izvedbi ovaj razvodni reduktor nudi i reduktorski stepen, drugi niz znatno kraćih prenosa koji višestruko uvećava obrtni moment i sve usporava radi puzanja preko stenja, gaženja vode ili kontrolisanog spuštanja niz strme padine. Blokade diferencijala, ugrađene u sredini, pozadi a ponekad i napred, mogu kruto spojiti odgovarajuća vratila ili točkove tako da pogon ne može da se izgubi na jednom točku koji se vrti u prazno, čime se obezbeđuje da se svaki točak okreće bez obzira na to koliko malo oslonca imaju ostali.
Za vozača to znači stvarnu sposobnost kretanja po svakom terenu. Reduktorski prenos omogućava da se vozilo pomera napred velikom silom i uz finu kontrolu tamo gde bi običan menjač bio beznadežno dugačak, dok blokade jemče napredovanje na unakrsno postavljenim kolotrazima, u dubokom blatu ili pesku gde bi vozilo sa otvorenim diferencijalom stalo. Upravo zato su klasični sistemi pogona na sva četiri točka izbor za radna vozila, poljoprivredu i ekspedicione namene, gde pouzdanost vuče preteže nad udobnošću na putu.
Sistemi pogona na sva četiri točka grubo se dele na povremene i stalne. Povremeni sistem najveći deo vremena radi sa pogonom na dva točka, a vozač ga uključuje samo kada zatreba; presudno je to što nema središnji diferencijal, pa su pri uključenju prednja i zadnja osovina kruto spojene. To ga čini čvrstim i jednostavnim, ali znači i da se nikada ne sme koristiti na suvom asfaltu, gde osovine ne mogu da prime sitne razlike u brzini pri skretanju, a tako nastalo naprezanje pogonskog sklopa izaziva trzaje i oštećenja. Stalni sistem koristi središnji diferencijal pa može ostati uključen na svim podlogama.
Razlika između pogona na sva četiri točka i pogona na sve točkove (AWD) najvećim delom je u filozofiji i mehanici. Pogon na sva četiri točka po pravilu je čvršći, sa nosivim ramom i usmeren ka terenu, sa namernim režimima koje bira vozač, reduktorom i blokadama, dok pogon na sve točkove obično označava trajno uključen sistem usmeren ka putu koji obrtni moment raspoređuje samostalno, bez reduktorskog stepena. Razumevanje 4WD u odnosu na AWD, povremenu i stalnu izvedbu, kao i razvodni reduktor koji ga definiše, jasno pokazuje zašto ovaj pojam i dalje označava ozbiljnu sposobnost, a ne tek sigurnost po lošem vremenu.
- Pogoni sva četiri točka radi najveće vučne sposobnosti
- Klasični 4WD dodaje reduktorski prenos i blokade diferencijala
- Povremeni sistemi ne smeju se koristiti na suvom asfaltu
- Po pravilu čvršći i više usmeren ka terenu od AWD