Stalni pogon na sva četiri točka

Stalni pogon na sva četiri točka opisuje koncept pogonskog sklopa kod kojeg se obrtni moment motora neprekidno prenosi na sva četiri točka, a ne na jedan par točkova uz drugu osovinu koja se uključuje samo kada zatreba. Razvio se kako bi rešio temeljnu manu starijih povremenih sistema, koji nisu mogli ostati uključeni na podlogama sa dobrim osloncem bez oštećenja pogonskog sklopa. Raspoređivanjem pogona preko četiri dodirne površine u svakom trenutku, stalni sistem pruža veću vučnu sposobnost po mokrom, po snegu i ledu i na rastresitom terenu, a istovremeno ostaje sasvim upotrebljiv na suvom autoputu.

Sklop koji omogućava trajni pogon na sva četiri točka jeste središnji diferencijal, ugrađen između prednje i zadnje osovine u kućištu razvodnog reduktora ili menjača. Kada vozilo prolazi kroz krivinu, prednja i zadnja osovina opisuju neznatno različite lukove pa moraju da se okreću različitim prosečnim brzinama. Središnji diferencijal upija tu razliku i osovinama dopušta da se okreću nezavisno, a da pritom i dalje budu pogonjene. Bez njega bi se pogonski sklop na podlozi sa dobrim osloncem naprezao pod napetošću, što je stanje poznato kao naprezanje pogonskog niza, koje izaziva struganje guma, trzaje pri oštrim skretanjima i na kraju mehanički kvar.

Za vozača je praktična korist u tome što sistem ne traži nikakvo razmišljanje. Nema poluge koju treba prebaciti niti opasnosti da vozilo ostane u pogrešnom režimu; pun pogon je uvek na raspolaganju onog trenutka kada točak počne da gubi oslonac. To stalni pogon na sva četiri točka čini posebno pogodnim za vozila koja moraju da spoje ponašanje na putu sa stvarnom terenskom sposobnošću, pa je on osnova mnogih premijum SUV vozila i ozbiljnih terenaca poput Land Rover Defendera i Mercedes klase G.

Mnogi stalni sistemi uz središnji diferencijal nude i mehanizam za blokadu. Na putu diferencijal ostaje otvoren, ali se van puta može blokirati, čime se uklanja razlika u brzini između osovina pa je obrtni moment zajemčen na oba kraja čak i ako je jedna osovina sasvim izgubila oslonac. Veliki broj ovih vozila zadržava i zaseban reduktorski prenos za puzanje preko prepreka ili kontrolisano spuštanje niz strme padine. Pojedini savremeni sistemi koriste viskoznu spojnicu ili središnji diferencijal Torsen tipa kako bi obrtni moment raspoređivali samostalno, bez upliva vozača.

Kompromisi su masa, mehanička složenost i umeren gubitak u potrošnji goriva, jer se ceo pogonski niz neprestano okreće. Središnji diferencijal, dodatno kardansko vratilo i razvodni reduktor podižu troškove i masu, a dodatni rotirajući delovi povećavaju parazitne gubitke. Upravo zato i postoje jednostavniji povremeni i prilagodljivi sistemi pogona na sve točkove, prvi za povremenu upotrebu van puta, a drugi radi ekonomičnosti na putu. Stalni pogon na sva četiri točka stoji na sposobnom kraju ovog raspona i nudi najdosledniju vučnu sposobnost po cenu čiste ekonomičnosti.