Mikroautomobil (microcar)

Mikroautomobil predstavlja najmanju praktičnu klasu putničkog vozila namenjenog za vožnju po javnim putevima, osmišljenog gotovo isključivo za kratke gradske rute na kojima kompaktnost, lakoća parkiranja i niski troškovi održavanja znače mnogo više nego brzina, domet ili nosivost. U mnogim zemljama ova vozila se uopšte ne svrstavaju u automobile, već u kvadricikle, posebnu zakonsku kategoriju koja postavlja stroga ograničenja na snagu, masu i najveću brzinu, a zauzvrat donosi blaže propise i, u pojedinim državama, blaže uslove za vozačku dozvolu. Upravo taj pravni okvir, više nego bilo koja pojedinačna konstruktivna osobina, izdvaja mikroautomobil od ostalih vozila.

Prema evropskim propisima, na primer, laki kvadricikl je ograničen na oko 6 kW snage i masu praznog vozila od približno 425 kg bez baterija, uz najveću brzinu ograničenu na oko 45 km/h, dok teža kategorija L7e dozvoljava do 15 kW i više brzine. U okviru ovih ograničenja mikroautomobil obično prima jednog ili dva putnika, koristi benzinske motore male zapremine ili, sve češće, skromne elektromotore, i oslanja se na kratko međuosovinsko rastojanje i mali prečnik okretanja. Laka konstrukcija drži potrošnju energije niskom, što je upravo razlog zašto se baterijsko-električni pogon tako dobro uklapa u ovaj format.

Za korisnika je privlačnost jasna. Mikroautomobil staje u parking mesta nesavladiva za obične automobile, troši malo goriva ili struje, a u nekim regionima mogu ga voziti mlađe osobe ili oni bez pune vozačke dozvole. Osiguranje i porezi su često srazmerno niski. U gusto naseljenim gradovima, prepunim istorijskim jezgrima i na kratkim svakodnevnim rutama, ove prednosti mogu da nadjačaju očigledne kompromise, čime mikroautomobil postaje istinski racionalan izbor, a ne puka zanimljivost.

Koncept ima dugu i živopisnu istoriju. Posleratna Evropa je doživela procvat takozvanih balon-automobila poput BMW Isetta, Messerschmitt KR175 i Heinkel Kabine, nastalih iz oskudice i potražnje za jeftinom pokretljivošću pedesetih godina prošlog veka. Ideja je izbledela kada su konvencionalni mali automobili postali pristupačni, da bi oživela u savremenom obliku sa vozilima poput Renault Twizy, Citroën Ami i prvog Smart Fortwo, koji je stajao na granici između mikroautomobila i punog gradskog automobila.

Ograničenja su suštinska i ne treba ih potcenjivati. Sa minimalnom zaštitnom strukturom u slučaju sudara, mikroautomobili i kvadricikli pružaju znatno slabiju zaštitu putnika nego pun automobil, a nekoliko njih je loše prošlo na nezavisnim testovima sudara. Niska najveća brzina i ograničena stabilnost čine ih neprikladnim za autoputeve i brze dvotračne saobraćajnice. U porodici malih vozila stoje ispod superminija i nešto prostranijeg kompaktnog automobila, a konceptualno su bliski japanskom kei automobilu, mada su kei automobili puna motorna vozila građena prema nacionalnom standardu dimenzija i snage, a ne kvadricikli.