Klackalica ventila (rocker arm)

Klackalica ventila je obrtna poluga koja čini jednu od poslednjih karika u nizu delova zaduženih za otvaranje ventila motora. Smeštena u glavi motora, ona se klacka napred-nazad oko nepokretnog oslonca, pri čemu jedan kraj pokreće mehanizam za pokretanje ventila, a drugi kraj pritiska vrh stabla ventila. Njena uloga jeste da kretanje koje dolazi sa bregaste osovine pretvori u precizno otvaranje i zatvaranje usisnih i izduvnih ventila, što motoru omogućava da diše.

Način na koji klackalica prima kretanje zavisi od konstrukcije motora. Kod motora sa gornjim ventilima, gde bregasta osovina leži nisko u bloku, podizač putuje naviše od pratioca brega i podiže jedan kraj klackalice, koja se obrne i svojim drugim krajem otvara ventil. Kod motora sa gornjom bregastom osovinom, bregasta osovina je postavljena neposredno iznad ventila u glavi, a njeni bregovi deluju na klackalicu bez ikakvog podizača između, ponekad preko valjčića radi smanjenja trenja. U oba slučaja klackalica je element koji na kraju pritiska stablo ventila, a kada se breg odvrti, opruga ventila ponovo zatvara ventil.

Jedno od najkorisnijih svojstava klackalice jeste sposobnost da deluje kao mehanička poluga i tako umnoži kretanje. Pošto oslonac deli polugu na dve strane, rastojanja od oslonca do svakog kraja mogu biti različita, čime se dobija prenosni odnos. Uobičajen raspored daje odnos veći od jedan prema jedan, tako da se zadati hod brega na ulazu pojačava u veći hod ventila na izlazu. To projektantima motora omogućava da postignu željeno otvaranje ventila uz manji i blaži profil brega, a tjuneri ponekad ugrađuju klackalice sa višim prenosnim odnosom da bi povećali hod i poboljšali disanje motora.

Klackalica radi unutar sistema koji mora da prihvati male dimenzionalne promene i habanje. Zazor između klackalice i stabla ventila, odnosno ventilski zazor, mora se održavati pravilno: ako je premali, ventil se možda neće potpuno zatvoriti, a ako je preveliki, ventilski mehanizam postaje bučan i ventil se otvara manje nego što je predviđeno. Mnogi motori ovim upravljaju samostalno pomoću hidrauličnih kompenzatora, često ugrađenih u same klackalice ili njihove oslonce, koji pod pritiskom ulja tiho poništavaju zazor i uklanjaju potrebu za povremenim ručnim podešavanjem. Drugi zadržavaju kruta rešenja koja se na servisnim intervalima moraju proveravati i podešavati podmetačima.

Materijali i konstrukcija znatno su se razvijali. Tradicionalne klackalice bile su štancovane od čelika ili livene od livenog gvožđa, dok savremeni motori mogu koristiti kovani čelik, aluminijum ili izvedbe sa valjčićem na vrhu, koje smanjuju trenje i habanje na dodirnim tačkama. Bez obzira na izradu, klackalica ostaje mali ali ključni deo koji radi u sprezi sa bregastom osovinom, podizačima tamo gde postoje, oprugama ventila i samim ventilima, neprimetno izvodeći hiljade hodova u minuti kako bi motor čisto punio i ispuštao gasove.