Polueliptične višelisnate gibnje (lisnate opruge)

Polueliptične višelisnate gibnje klasičan su raspored lisnate opruge koji je tokom velikog dela dvadesetog veka definisao oslanjanje vozila i danas i dalje čini osnovu mnogih kamiona i komercijalnih vozila. Naziv opisuje geometriju: jedan list savijen u blagi luk čini otprilike polovinu elipse, a slaganjem više takvih listova opadajuće dužine dobija se kompletna gibanj. Ovo rešenje spada među najstarija u drumskom saobraćaju, vodi poreklo još od zaprežnih kočija, i opstaje zato što je robusno, jeftino za izradu i izuzetno pogodno za nošenje teških tereta.

Gibanj je sastavljena od paketa savijenih čeličnih traka, zvanih listovi, stegnutih u sredini i slobodnih da klize jedan po drugom prema krajevima. Najduži list, glavni list, na oba kraja je uvijen u ušice koje se vezuju za šasiju, obično preko nepokretnog zgloba napred i pokretne spone pozadi koja dozvoljava da se gibanj izduži dok se pod opterećenjem ispravlja. Kraći listovi ispod njega postepeno povećavaju krutost, tako da se sa porastom opterećenja u rad uključuje sve veći deo paketa. Pošto gibanj istovremeno i vodi i nosi osovinu, ona može da posluži kao konstruktivna veza i znatno pojednostavi sistem oslanjanja.

Kada točak naiđe na neravninu, ceo paket listova se savija i ispravlja, a listovi klize jedan po drugom. To klizanje stvara trenje između listova, koje obezbeđuje izvestan stepen samoprigušenja, čime se istorijski smanjivala potreba za zasebnim amortizerima, mada savremene izvedbe ipak ugrađuju amortizere radi pravilne kontrole. Veličina trenja zavisi od stanja i podmazanosti gibanja, što je jedan od razloga zašto je udobnost vožnje teško tačno predvideti. Raspodela opterećenja preko više listova ono je što ovom rešenju daje snagu: svaki list nosi deo tereta, pa sklop može da podnese veoma velika opterećenja bez otkaza.

Upravo ta sposobnost nošenja tereta, u sprezi sa jednostavnošću i izdržljivošću, zadržava polueliptične višelisnate gibnje u srcu kamiona, kombija, pikapova i prikolica, gotovo uvek u paru sa krutom zadnjom osovinom. One mnogo bolje podnose preopterećenja, grubu upotrebu i teške uslove od osetljivijih nezavisnih sistema, a jednostavne su za popravku ili zamenu na terenu. Ustupak je udobnost vožnje: trenje i krutost koji ih čine tako otpornim istovremeno ih čine tvrđim i manje popustljivim od zavojnih opruga, pa u kabinu prenose više udara, naročito kada je vozilo slabo natovareno.

Iz tih razloga su gotovo nestale sa savremenih putničkih automobila, gde zavojne opruge i nezavisno oslanjanje nude glatkiju i bolje kontrolisanu vožnju. Opstaju tamo gde njihove vrline najviše znače, na vozilima za prevoz tereta i u sistemima sa krutom osovinom kod starije i teže mehanizacije. Njihovo razumevanje pojašnjava širu porodicu lisnatih opruga i trajni inženjerski kompromis između izdržljivosti i nosivosti lisnatih opruga, s jedne, i udobnosti i prefinjenosti oslanjanja sa zavojnim oprugama, s druge strane.