Ventilirani disk

Ventilirani disk, ponekad nazvan i ventilirani rotor, jeste kočni disk izrađen kao dve paralelne frikcione površine razdvojene prazninom u kojoj se nalaze unutrašnje rashladne lopatice. Postoji da bi rešio središnji problem frikcionog kočenja: pretvaranje kinetičke energije automobila u toplotu je lako, ali odvođenje te toplote dovoljno brzo je teško, a kočnica koja ne može brzo da odvede toplotu pregreće se i izgubi ujedaonost. Davanjem disku unutrašnjeg vazdušnog prolaza, ventilirana izvedba dramatično povećava njegovu sposobnost samohlađenja, omogućavajući snažnije i učestalije kočenje bez gubitka kočne moći.

Konstrukcija je u suštini šuplji sendvič. Dve prstenaste kočne površine, o koje pločice stežu, spojene su mrežom radijalnih ili zakrivljenih lopatica koje ih drže razdvojene i obrazuju kanale kroz sredinu diska. Kako se točak okreće, te lopatice deluju poput lopatica centrifugalnog ventilatora, uvlačeći hladniji vazduh blizu glavčine i izbacujući ga ka spolja kroz kanale i napolje na obodu. To neprekidno strujanje vazduha, u sprezi sa znatno većom površinom izloženom njemu, odvodi toplotu daleko delotvornije nego što bi to mogle same gole spoljašnje površine.

Praktična korist jeste otpornost na gubitak kočne moći (fading). Kada se pun disk snažno opterećuje, njegova temperatura raste sve dok se frikcioni materijal ili kočna tečnost ne naruše, pa kočna sila opada baš onda kada je najpotrebnija, na dugačkom nizbrdici ili pri ponovljenim snažnim zaustavljanjima. Ventilirani disk zadržava nižu i stabilniju radnu temperaturu, čuvajući dosledan osećaj na pedali i zaustavni put pod istim opterećenjem. Niže vršne temperature smanjuju i rizik od iskrivljenja diska, deformacije koja izaziva pulsiranje pedale, i produžavaju vek i diska i pločica.

Pošto prednje kočnice obavljaju najveći deo zaustavljanja automobila, preuzimajući lavovski deo opterećenja dok se masa premešta napred pri kočenju, ventilirani diskovi najčešće se ugrađuju na prednju osovinu, dok mnogi automobili zadržavaju jednostavnije pune diskove pozadi gde su toplotna opterećenja manja. Vozila visokih performansi i teža vozila često imaju ventilirane diskove na sva četiri točka. Unutar te grupe ima i daljih usavršavanja: lopatice mogu biti prave ili zakrivljene i usmerene radi boljeg pumpanja, a površine mogu biti bušene ili užlebljene radi odvođenja gasova i uklanjanja vode, mada su ove odlike namenjene koliko upotrebi pri visokim performansama i na mokrom, toliko i hlađenju.

Ventilirani diskovi smešteni su između jednostavnijeg punog diska i egzotičnog karbonsko-keramičkog diska u hijerarhiji kočne opreme. Teži su od punog diska istog prečnika i, imajući unutrašnje šupljine, vremenom mogu nakupiti koroziju ili nečistoće, ali za ogromnu većinu putničkih automobila nude najbolji spoj hlađenja, cene i izdržljivosti. Rade u sprezi sa kleštima i pločicama koje ih stežu, a njihova rashladna sposobnost jeste jedan od činilaca koji savremenom kočnom sistemu omogućava da teški automobil zaustavi sa velike brzine više puta zaredom bez gubitka delotvornosti.