WLTP

Svetski usklađena procedura ispitivanja lakih vozila, opšte poznata po skraćenici WLTP, jeste standardizovani laboratorijski test kojim se meri potrošnja goriva, emisija ugljen-dioksida putničkog automobila ili lakog dostavnog vozila i, kod elektrifikovanih vozila, domet na električni pogon. Postoji zato što kupcima, regulatorima i poreskim organima jednako treba jedinstveno i ponovljivo merilo po kome se različiti modeli mogu porediti, i zato što vrednosti koje daje neposredno ulaze u oporezivanje vozila, ciljeve prosečne emisije voznog parka i oznake izložene u salonima.

WLTP je razvijen pod okriljem Ujedinjenih nacija kako bi zamenio Novi evropski vozni ciklus, odnosno NEDC, koji je postao ozloglašen po tome što je potcenjivao stvarnu potrošnju. NEDC potiče iz osamdesetih godina i koristio je blag, nerealan profil vožnje sa dugim deonicama ujednačene brzine i umerenim ubrzanjima, pa se razlika između deklarisane potrošnje i onoga što su vozači zaista postizali postojano širila kako su se motori i automobili razvijali. WLTP je u Evropi uveden za nove modele između 2017. i 2019. godine upravo da bi se taj jaz smanjio.

Tehnički gledano, test se sprovodi na valjcima, odnosno na dinamometru za vozila, u laboratoriji sa kontrolisanom temperaturom, uz precizno merenje izduvnih gasova i utroška energije tokom celog ciklusa. WLTP ciklus je duži i brži od starog, traje oko trideset minuta i obuhvata otprilike dvadeset tri kilometra pri prosečnoj brzini blizu četrdeset šest kilometara na sat, sa višom najvišom brzinom i oštrijim, raznovrsnijim ubrzanjima raspoređenim kroz faze niske, srednje, visoke i veoma visoke brzine, koje bolje predstavljaju gradsku, vangradsku vožnju i vožnju autoputem.

Značajno poboljšanje u odnosu na NEDC jeste to što WLTP uzima u obzir činioce koji zaista utiču na potrošnju konkretnog vozila. Mnogo je osetljiviji na masu vozila, aerodinamički otpor i otpor kotrljanja, a presudno je što uvažava i opremu po izboru: veći točkovi, panoramski krovovi i drugi dodaci koji povećavaju masu ili otpor mogu podići sertifikovane vrednosti. To znači da bogato opremljen automobil može imati višu zvaničnu vrednost CO2, a time i viši poreski razred, nego isti model u osnovnoj opremi.

Pošto ni temeljan laboratorijski test ne može obuhvatiti svaku promenljivu iz stvarnog sveta, WLTP se dopunjuje ispitivanjem emisija u realnoj vožnji, poznatim po skraćenici RDE. RDE koristi prenosivu mernu opremu koja se tokom stvarne vožnje po javnim putevima nosi na vozilu i usmeren je pre svega na zagađivače poput azotnih oksida i čestica, a ne na potrošnju goriva. Zajedno, ove dve procedure obuhvataju i laboratorijsku ponovljivost i stvarnost na putu.

I dalje je važno WLTP vrednosti čitati kao uporedne pokazatelje, a ne kao garancije, jer pojedinačni rezultati zavise od stila vožnje, klime, opterećenja i rute. Procedura je usko povezana sa NEDC-om koji je zamenila, sa RDE ispitivanjem zagađivača i sa osnovnim merama potrošnje goriva i emisije CO2 koje usmeravaju i izbor kupaca i usklađenost sa propisima u velikom delu sveta.